«Profesore, izvinite, da li bih mogla da izađem deset minuta ranije? Moram da učim...»
«ali naravno da to neću raditi.», zločesto je pomislila.
«Da,da, naravno.«, rekao je uz jedan umoram uzdah tako tipičan za profesore.
Devet i dvadeset, vreme je za polazak. Ona tiho kupi svoje stvari, torbu, nemijsku, uvek prisutan iPod nano u srebrnoj boji i i¨unjava se iz ¨kole. Vrata se zatvaraju uz tresak, a ona stoji na ki¨i.
Devet i dvadeset pet. «Jo¨ samo pet minuta,onda će doči vreme na¨ih poljubaca.» Usne joj se razvlače u osmeh. Nesta¨an, a u isto vreme nevin i čist. Razdragano kreće da skakuće po baricama. Zaljubljena je. Ona se kao dete vrti oko sebe, dok suze, suze radosnice, sa neba kvase njenu kosu. Odjednom, prestaje. Usne joj se skupljaju, obrve spu¨taju. Namr¨tila se. Setila se, ona mora biti dama. Mora ga oustiti da čeka. Mora se pona¨ati ne kao klinka, nego kao devojka. Tada se sklanja u neki zapu¨teni ulaz. Verovatno ulaz u kuću neke siroma¨ne porodice, pun pra¨ine, blata i smeća.
Devet i dvadeset osam. «Hm, jo¨ sedam minuta. Imam vremena.» Brzim pokretima vadi kutiju iz torbe. Tim pokretom sve ono detinje nestaje iz nje. Duge vo¸nje biciklom, krađa bakinih sve¸e ispečenih kolača, kupanje na prljavoj pla¸i Dunava,... Iz nje ne¸nim pokretom izvlači jednu Davidoff Gold cigaretu. «Samo jedna. Taman.» Tankim prstima pali cigaretu i uvlači dim. Pune, male usne se puće i zadah smrti ulazi u njena pluća. «Upalila se. Dobro je.» Dok uvlači dimove, zalogajčiće smrti, polako i ne¸no, ona ne misli ni o čemu. Slim cigareta gori u njenoj ruci. Duboko je izdahnula poslednji dim, dok je tako tanka stajala iza drvene kapije i oslu¨kivala sve jače dobovanje ki¨nih kapi po rđavom limenom oluku.
Devet i trideset tri. Sme¨i se. «Čeka već tri minuta. Dobro je.» Laganim koracima izlazi na ki¨u i kreće ka dogovorenom mestu. «Daltonka» Ko tu ima stan, ima i moć i presti¸. Eno ga, stoji sav nervozan. ¦ećka se levo desno sa nezapaljenom cigaretom u ¨aci. Ha, upalio je. Okreće se i u tom trenutku je ugleda. Sme¨i se. I ona se sme¨i. Puno toga je rečeno tim osmehom.
«Lije ki¨a.»
«Konačno si stigla!»
«Pokisnućemo.»
«Znam, plju¨ti.»
«Poljubi me!»
«Volim te.»
Baca svoj Pal Mall i polako je grli, kao da se boji da će je slomiti ako bude pregrub. Ljubi je. Polako, toplo, s ljubavlju dok im kapljice ki¨e padaju svuda po licu. Zvezde su zasijale, mesec je zapevao, srca zakucala br¸e i br¸e u jednom ritmu. «Volim te, volim te» Vreme ih nije doticalo. Samo su stajali ispred «Daltonke» ljubeći se, voleći se. Čuli su njihovu pesmu iako niko nije pu¨tao muziku, osetili su mris palačinki koje je on spremio samo njoj, osetili su krupne kapi ki¨e kao mlaz tople vode njegovog tu¨a, vetar koji ih je milovao one noći na brdu kada su delili poslednji dim odsutno se sme¨kajući...
Ljubili su se na ki¨i.
«ali naravno da to neću raditi.», zločesto je pomislila.
«Da,da, naravno.«, rekao je uz jedan umoram uzdah tako tipičan za profesore.
Devet i dvadeset, vreme je za polazak. Ona tiho kupi svoje stvari, torbu, nemijsku, uvek prisutan iPod nano u srebrnoj boji i i¨unjava se iz ¨kole. Vrata se zatvaraju uz tresak, a ona stoji na ki¨i.
Devet i dvadeset pet. «Jo¨ samo pet minuta,onda će doči vreme na¨ih poljubaca.» Usne joj se razvlače u osmeh. Nesta¨an, a u isto vreme nevin i čist. Razdragano kreće da skakuće po baricama. Zaljubljena je. Ona se kao dete vrti oko sebe, dok suze, suze radosnice, sa neba kvase njenu kosu. Odjednom, prestaje. Usne joj se skupljaju, obrve spu¨taju. Namr¨tila se. Setila se, ona mora biti dama. Mora ga oustiti da čeka. Mora se pona¨ati ne kao klinka, nego kao devojka. Tada se sklanja u neki zapu¨teni ulaz. Verovatno ulaz u kuću neke siroma¨ne porodice, pun pra¨ine, blata i smeća.
Devet i dvadeset osam. «Hm, jo¨ sedam minuta. Imam vremena.» Brzim pokretima vadi kutiju iz torbe. Tim pokretom sve ono detinje nestaje iz nje. Duge vo¸nje biciklom, krađa bakinih sve¸e ispečenih kolača, kupanje na prljavoj pla¸i Dunava,... Iz nje ne¸nim pokretom izvlači jednu Davidoff Gold cigaretu. «Samo jedna. Taman.» Tankim prstima pali cigaretu i uvlači dim. Pune, male usne se puće i zadah smrti ulazi u njena pluća. «Upalila se. Dobro je.» Dok uvlači dimove, zalogajčiće smrti, polako i ne¸no, ona ne misli ni o čemu. Slim cigareta gori u njenoj ruci. Duboko je izdahnula poslednji dim, dok je tako tanka stajala iza drvene kapije i oslu¨kivala sve jače dobovanje ki¨nih kapi po rđavom limenom oluku.
Devet i trideset tri. Sme¨i se. «Čeka već tri minuta. Dobro je.» Laganim koracima izlazi na ki¨u i kreće ka dogovorenom mestu. «Daltonka» Ko tu ima stan, ima i moć i presti¸. Eno ga, stoji sav nervozan. ¦ećka se levo desno sa nezapaljenom cigaretom u ¨aci. Ha, upalio je. Okreće se i u tom trenutku je ugleda. Sme¨i se. I ona se sme¨i. Puno toga je rečeno tim osmehom.
«Lije ki¨a.»
«Konačno si stigla!»
«Pokisnućemo.»
«Znam, plju¨ti.»
«Poljubi me!»
«Volim te.»
Baca svoj Pal Mall i polako je grli, kao da se boji da će je slomiti ako bude pregrub. Ljubi je. Polako, toplo, s ljubavlju dok im kapljice ki¨e padaju svuda po licu. Zvezde su zasijale, mesec je zapevao, srca zakucala br¸e i br¸e u jednom ritmu. «Volim te, volim te» Vreme ih nije doticalo. Samo su stajali ispred «Daltonke» ljubeći se, voleći se. Čuli su njihovu pesmu iako niko nije pu¨tao muziku, osetili su mris palačinki koje je on spremio samo njoj, osetili su krupne kapi ki¨e kao mlaz tople vode njegovog tu¨a, vetar koji ih je milovao one noći na brdu kada su delili poslednji dim odsutno se sme¨kajući...
Ljubili su se na ki¨i.
